Serbian Holocaust

• Denial Watch
• Kozara Campagin
• Antifascists Resistance
• Voices of survivors
• Serbian Holocaust Jasenovac

      

Transkript intervjua na srpskom jeziku:

12 april 2011. godine, udruženje „Memorijalni centar Jasenovac“ Beograd. Intervju sa Dr Milanom Bastašićem, preživelim logorašem Jasenovca. Intervjuer Nada Ljubić. Transkript: Dr. Danijela Gvozdić

- Dobar dan, gospodine Bastašiću.

- Dobar dan.

- Prvo ću da Vas zamolim da nam kažete gde ste rodjeni, kada ste rodjeni, kako ste odrasli, kako Vam je živela porodica pre rata...

- Potičem iz seljačke porodice, srednje jedne...Otac je bio solunski dobrovoljac, tako da je dobio i zemlju od Aleksandra ’25.-te godine, dobio je od oca dio, tako da smo mi relativno dobro živjeli. Bilo nas je troje djece: stariji brat, sestra, pa onda ja. Sestra je išla u građansku školu u Grubišnom Polju, brat je završio pekarski zanat u Bečeju, a ja sam završio ’41. godine osnovnu školu.

- Gde ste živeli?

- Rođen sam u Grubišnom Polju, osnovnu školu u Grubišnom Polju, kasnije gimnaziju u Daruvaru, a prije toga bijeg ’45.-e godine u Bajmok, preko Mađarske, u onim završnim operacijama Sremskog fronta, tako da sam tamo završio 1. i 2. razred.

- Dobro. Recite nam samo imena članova Vaše porodice i gde se nalazi Grubišno Polje.

- Grubišno Polje Vam se nalazi otprilike tu između Virovitice, Bjelovara i Daruvara, u tom trokutu, recimo. Dakle, u Zapadnoj Slavoniji. To je, kako ja to kažem, odnosno i drugi tako to opisuju, najsjeverozapadnija, najgušća srpska, pravoslavna enklava u Bjelogori. Otac mi se zvao Luka, majka Evica, stariji brat Stevan, sestra Jovanka i ja Milan.

- Sećate li se početka Drugog svetskog rata?

- .........Pa, nažalost...dobro se sećam...to se duboko urezalo. Ta psihoza koja je već počela nekako prije sȃmog početka rata...Znate, u gornjem kraju je bio samo jedan radio-aparat. Kod nekog krojača, Smole. I tu svako veče, bez obzira kakve su vremenske prilike bile, a i april i mart bili su dosta, ovaj, i snježni i kišoviti i tako dalje, išli smo slušati taj aparat, radio i ljudi su ono gunđali, to uvijek ovako bilo puno, puno, ovaj, svijeta, uglavnom pravoslavnoga, što nije stalo u onaj trijem i potkrov, to je stajalo vani, bez obzira na vremenske prilike. Došle su parole „ŽAP“, pa su ono pitali šta je to, kaže, „Živio Ante Pavelić“, pa onda konačno kad je rat, ovaj, počeo, tamo gaze slike Kralja Petra...
Ja sam nosio mleko nekim tamo Česima i onda se vratim kući, pa pričam šta se dogodilo, pa onaj policajac, bivši, kaže: „Od sad nećemo mazati čizme „Biksom“, je li ovaj, emajlinom, nego srpskom krvlju“ i sad ja brže to donesem tu vijest kući i tako. Onda se sjećam kako je, kad je počeo rat, jel’, dolazi hrvatska zaštita tamo sa tim trobojnicama, sa karabinima, sa šeširićima nekakvim i tako, dolje, ovaj, govori ljudima: „Isprežite konje, nemojte voziti tu municiju tamo za Podravinu, za Pčeliće“, ne znam. Veli, „Nemci“, ovaj, „su inače konjicu tu vašu potukli“ i tako dalje, i tako dalje. Oficiri niko ništa ne reagira.
Sad ja dođem kući, razumeš, kažem to ocu, reko’, i rekli su da se Hrvatska predala. „Kako se Hrvatska predala? Kako? Pa valjda Jugoslavija?“ „Ne znam, reko’, vidjećeš kad ujak naiđe“. I tako su ti ljudi prezali te konje, trebali voziti i tako dalje. I konačno, dakle...Onda čujemo gore ti Bosanci, Srbijanci vojnici bježe preko Bilogore kući. Ove pravoslavne kuće, gore, preku im kruhove, ovo-ono, oni bacaju i oružje po bunarima i šta ja znam, tako. I sad je, nazovimo, bio nekakav komadić mira, ne znam kako se zvao...Došao je i brat iz Bečeja. Bježeći tamo od Nijemaca, šta ja znam, dečko uplašen, došao ovdje među svoje i on i otac išli voziti nekakva drva, toliko da ne budu kod kuće, kiša je padala tih dana i tako...
I onda dolazi jedan nezaboravni, grozan događaj, 26. aprila 1941., u noći...Prva hrvatska nekakva oružana formacija bila je Hrvatska seljačka zaštita. To su bile Mačekove jedinice, oni su još za Jugoslavije vežbali u školskom dvorištu, sa štapovima, poneku pušku su imali i tako dalje. Medjutim, ’41.-e oni su prvi stupili na scenu, ustaša još nije bilo, jel’, i oni su razoružavali, ovaj, jugoslovensku vojsku, na križanju, na raskršću, kad su se ovi povlačili gore, iz Podravine, ovamo prema jugu, prema Daruvaru i ovi su ih tu presretali, sa tim svojim šeširima, trobojnicama, i tako dalje, ovaj, i razoružavali. Neke su uzimali za taoce čak.

- Znači, to je bio naoružano deo Seljačke stranke?

-Da, Hrvatske seljačke stranke, koju je vodio Maček. Ta je poslije, najprije vodjstvo, a onda i sve ostalo su prešli, oni su se izrodili u ustaše, obukli su ustaške uniforme, iako je u Grubišnom Polju postojalo ustaško jezgro, tzv. Hrvatski junak, koji je vodio župnik grubišnopoljski, Pero Sivljanović, je li, i oni su, ovaj, to je bilo ustaško jezgro koje je poslije se proširilo sa svim tim ološom i svom tom seljačkom, ovaj, zaštitom i tako dalje, ovaj. Prišli su ti razni, kako kažu, „pokvareni dečki“, za prvo vreme.

- Znači, ustaše su još uvek u emigraciji? U toku je Aprilski rat....

- Da, nema nikoga tu od ustaša, ustaše dolaze tek, tek kasnije. Odnosno, taj prvi, stravični dogadjaj koji se dogodio u Grubišnom Polju, tada su došli prvi put ustaše, ustaše i zagrebačka policija, njih, ne znam, pričali su stotinu i dvadeset, je li, i te noći, 26.-og na 27.-i april 1941. godine oni su uhapsili, digli praktički iz kreveta, 504 Srbina, gdje su bili i moj otac i brat od 18 godina, stric, i ujak i tri bratića i, i da ne pričam dalje.

- Da li se sećate upada policije u Vašu kuću?

- Da. Odjednom je postala nekakva lupa u hodniku, mi smo to zvali „ganjak“, je li, vanjski hodnik, kao trem. „Otvaraj, otvaraj!“, već su došli do vrata, počeli da razbijaju. „Otvaraj, pucamo!“. Otac je ustao, išao da otvori, međutim niko nije mogao, ključ je ispao iz vrata, pa ga je on dole, dole tražio, kako je majka poslije mi pričala, jel’, i tako da je uspio otvoriti prije nego su razbili vrata i njih je, ne znam, pet-šest sa bajonetama na puškama došlo za njim. „Ruke u vis!“, on je digao. „Daj oružje!“. Kaže: „Nemam ja nikakvog oružja, nanosao sam se oružja četiri godine u ratu“. Onda su sve prevrnuli, da ne idem u detalje. I na kraju, ovaj, naredili mu da se obuče, da izlazi van. To odijelo kako su vozili ta drva, došao je, pokisli do kože, što kažu, eto toliko su bili da ne budu kod kuće. Obukli su ta, ovaj, to odijelo i već su pošli van i onda jedan zastane, kaže: „Ko ovdje spava?“. Veli: „Ma, djeca“. I on otkrije perinu i kaže: „Jel’ ovo dijete?!“, kaže. Brat i ja smo skupa spavali, jel’. „Pa“, veli, „moje dijete“. „’Ajde ustaj!“, a ovaj onako bunovan kaže: „Kuda, zašto?“ „Nemoj da te kundačim, ustaj!“ . I ovaj ustane, siroče, i koliko se uspio obuć’, koliko nije, isteraju i njega van.

- Koliko je imao godina?

- Osamnaest. I sad su, kad su izašli van, onda je majka otvorila, malo gledala iza zastora, je li, tu, i onda je vidjela jednu ogromnu kolonu kojoj je kraj tu kod nas, a tamo se ispred Brzinove kuće, susjeda, ta se kolona ni ne vidi. Videla je da se nešto oko njih tamo muvaju, poslije smo saznali da su bili vezani jedan za drugoga, onda kad su došli u kolonu, onda su opet bili vezani za drugu dvojicu i nekakv lanac izmedju ili ne znam, ovaj, kanap koji je bio, je li, tako da ta jadna moja majka je, kako je kasnije pričala, u tom času saznala, saznala da su joj tu svi odozgo, i brat i bratov sin i od sestre sinovi i stric moj, odnosno njezin djever i tako dalje, da ne pričam. Što se sutradan i obistinilo. Njih su posle oterali u školu, mjesnu, tamo maltretirali, u špalirima, tjerali ih da idu u zahod, pa ih tu prebijali i tako dalje. Sutradan, otjerali ih na željezničku stanicu, utjerali u vagone. To je bila nedjelja sutradan. Tu je došla svita poslije Svete mise u katoličkoj crkvi, veliki broj zlonamjernika koji su sa zadovoljstvom tu se zabavljali. Ove jadne žene i majke tu, dolazile su tu, plakale pred vagonima, ovi nisu to dozvoljavali. Bilo je tu sad već i domaćih, domaćih ustaša, kojih se izrodilo. Oni su uglavnom, u civilu su oni bili, kao ne znam, onaj jedan jaši tamo na konju, ima karabin preko ledja, jel’, ovi mu svi dobronamjerno, ovaj, pljeskaju, on se junači ispred tih vagona i tako...
I uveče su ti, taj transport je odvežen. Odvežen u...Mi nismo znali kuda. Pa smo poslije neka dva mjeseca saznali da su u Koprivnici, znate. Te su jadne žene poslije išle tamo, ovo-ono, veš su donosile prati, i tako, kući prati. Na gaćama pokojnog oca bilo je, krvave nogavice, jer je bio proboden, valjda uboden ili nožem ili bajonetom ili čime, šta ja znam. Tako da su, ovaj, znali da su u Koprivnici, da tamo idu na rad i tako te jadnice su išle. Nisu smjele sa Grubišnog Polja sa vozom, nego su išle preko Bilogore u Špišić Bukovicu. Tu bili kao naši neki veliki prijatelji, Hrvati, koji su svakog 13. septembra, na ime Marijino, dolazili u Grubišno Polje, dovozili groždje, breskve, medice i tako dalje. I uglavnom su dolazili u srpska dvorišta. Kad su ove jadne žene tamo došle, pa daj, „Bi li vi posvjedočili?“, „A to se ne smije, to je nova vlast, u svakom žitu ima kukolja“ i to je bilo sve od velikih prijatelja. Negde u junu mesecu, početkom juna ’41.-e, žene koje su išle u posjetu tamo, tim svojim muževima, braći, da ne pričam, vratile su se i kaže: „Nekud su odveženi, kaže da su se odvezli u Njemačku“. I sada, kako, nismo znali šta dalje, kuda, kako...Medjutim, u Gospiću je bio jedan krojač, koji je daljnja rodbina od mog djeda, pa je nekad kod njega služio, kao siroče bez roditelja i tako, onda je preko privrednika otišao u zanat. I kao krojač radio je u krojačkoj dvorani u Gospiću, odande je poslije pobijegao i donio vijest, ili poručio, sad ne znam Vam detalje, uglavnom poručio da su naši ljudi protjerani kroz Gospić, da je bilo naredjeno da se spuste rolete, medjutim oni su ipak nekako vidjeli neke, te poznatije ljude dolje, iz mjesta, činovnike, ne znam, profesore i tako dalje, prepoznali u toj koloni. Dakle, to je bio dokaz da su stigli u Gospić, a ne u Njemačku. Dalje se više ništa nije znalo. (KRAJ 1. DELA)


(2. DEO)
Dalje se više ništa nije znalo. Ne znam kad je prva vijest došla da su otjerani u nekakAv logor Jadovno. Sad je to medju porodicama prenošeno:“Jadovno, Jadovno, Jadovno...“ i tako dalje. Medjutim, nikakvog glasa, nikakvog traga od nikuda, službeno Njemačka, ovde sad saznanje da su ovde, nit’ ste smjeli pitati, nit’ je ko nekamo putovao, sve je to kod kuće bilo, nikud se Srbi nisu kretali, tako da nekakovu pravu istinu saznalo se tek iza rata...Sigurno da je taj život bio jadan, sve su te srpske familije bile „obezglavljene“.
Navodno su neki tim našim očevima tamo izmedju sebe: „Da bježimo“, „Ma ne smijemo bježat’, poubijaće nam familije“ i tako dalje, tako da su tu, ovaj, ostali. Medjutim, već u avgustu, 4. avgusta, počelo je iseljavanje srpskih porodica, familija za Srbiju. Tako da je sa područja Grubišnog Polja oko 600 porodica oterano, sa preko 2.500 čeljadi.
Te noći se dogodilo prvo krvoproliće. Petoricu, ovaj, ljudi, počelo je puškaranje, ovo-ono i tako dalje, poslije se ispostavilo, ima tu detalja, kod naših komšija su dolazili po lopate, po budake, pa je majka ujutru saznala da je ubijen Muškinja, ovaj, pa Marko Jović, pa Malbaša, pa Mitar Domitrović, ne znam ovaj peti kako se, ovaj, zvao. I ti transporti odvezli su te porodice u Srbiju. Sad je nastalo, uz stalni, dakako, strah, nekakovo nazovi-primirje, ali uvijek bi nekoga oterali, čujemo nekoga su ubili, nekoga su oterali pa se ne zna za njega i tako dalje, i uvijek je ta tenzija straha postojala. Komšije okrenuli ledja, iako ranije išlo se i na krsne slave i na Božiće i na Uskrse, i tako dalje, razumijete, sve se ohladilo. Veliki broj Čeha postali su Nijemci, „Mi sme Nijemci“. Taj njihov kulturni nekakav, razumeš, kako se zvao, „gegnerschaft“, idu, marširaju, pjevaju pjesme na njemačkom, mi ono na pola se čudimo, otkud sad najedanput oni znaju njemački i tako dalje. Jedan dio otiš’o u ustaše, u ove srpske porodice, mmm, kuće odakle su porodice istjerali tu su naselili hercegovačke i zagorske ustaše i iz zapadne ove Dalmacije, tako da su ti, ovaj, počeli ove priče, kako su oni svoje Srbe poklali, ovo-ono, pa da je ovo nagrada za te kuće, je li. Onda su oni neki nosili ustaške kape i karabine u civilu, neki su imali, ovaj, uniforme ustaške i tako. Emigranata nije tu kod nas, ovaj, dolazilo.

- Imam jedno pitanje-kakv je bio odnos nove ustaške vlasti prema tim srpskim „obezglavljenim“ porodicama bez očeva koje su ostale da žive tu? Na primer, u Vašoj porodici, kako ste vi to iskusili? Da li ste bili pod nekom kontrolom, da li ste imali specijalan neki status?

- Ma, da Vam kažem, mi smo stalno bili pod nožem, ne pod kontrolom. Niko nije dolazio, ne znam ili da smo dobivali neka rješenja ili da su dolazili u nekakovu kontrolu i ovo i ono, ali smo bili svjesni da smo zvjerad za ostale, razumijete? To je bio dnevno-noćni strah, kad god bi neko prošao ispo prozora, mi smo imalo tratoar već tada naprevljun, nogostup. Kad bi neko prošao, razumiješ, svi bi se budili tu i tako, jedna strava bila. Nikoga ništa niste mogli pitati i tako dalje. Nisu se žene usudile više otići niti po, ovaj, u trgovinu da kupe nešto, mada, recimo, za medije možda neugodan detalj, došle su dolje, a trgovac kaže: „Za vas, Vlajinke, nema soli, vi pišajte i ližite!“ Grozno, vrate se nazad, nemate soli za kruh, nemate, ovaj, znate...Tako da, eto, taj sitni, sitni, ovaj, primjer.

- A vi lično, kao dete, da li ste Vi doživeli tako nešto?

- Pa, ja idem, recimo, ovaj iz škole i sretnem se sa Milkom Hlavačekovom čiji je ujak, ovaj, veliki ustaša, kasnije krvavi ustaša, je li, Milka tamo nekakva, u rukovodstvu te ustaške mladeži, i sad ona mene sretne i kaže: „Onda? Marširala, marširala?“ A ja šutim, pognem glavu, prolazim. Jer smo mi već uoči rata, s jedne strane idu katolička djeca, s jedne strane srpska i idemo iz škole. I sad pjevamo: „Marširala, marširala kralja Petra garda, boj se bije, bije“, mi vičemo: „Za slobodu Srbije“, a ovi viču: „Za slobodu Hrvatske“, ali isto išlo „Kralja Petra garda“, jel’, djeca k’o djeca. Tako da je ona meni to i ja onda sav se naježim, siroče, ovaj, kad to, prolazim i tako. Onda da Vam ne pričam, to kad su 26.-og bili otjerani, onda idem ja kući odozdo i sjećam se još kako je bilo nebo belo, pa kao oranica je bilo izorano ovako i sretnu me moja dva školska, kolege, je li, iz razreda, znate, sad to kao ona masa, rulja tamo što je slavila to hapšenje ljudi, kažu: „Je l’ i tvoj tajo tamo?“. I ja sad šutim, prolazim. Onda u školi ovaj, Ivan Djuroković, ustaša, i tako dalje, tako bio sam ja medju boljim djacima, da ne kažem najbolji, kad je Njegovan Kljajić otjeran u Srbiju i onda bi on pitao ovoga, pa rekao, ne znam, pa onda onoga, pa Južina Kelemena, pa ni on ne zna, pa onda: „’Ajde Milane!“. Sad nešto ni ja ne znam. „Pa ni ti ne znaš?!“ Onda ja dobijem batina, oni ne dobivaju batine. Onda dodjem kući kažem: „Ja ne idem više u školu.“ Ne mogu durat’ više, istrgao je šibu na mene. „Ma joj šuti, joj idi.“ I tako sam ja izgurao taj četvrti razred, iako imam tu jednu amneziju, ne sjećam se detalja kad sam prestao ići u školu, samo sam tada završio, jel’. Onda su došla ta hercegovačka djeca, koja su te detalje pričala o klanju dolje i tako dalje.

- To morate malo da objasnite, „hercegovačka deca“.

- Od tih Ustaša koji su doseljeni u srpske kuće.

- Da.

- I sad ide, recimo, Zvonko, ide sa mnom u školu. I onda se igramo. Pa se nešto i svadimo. Onda on dodje, veli meni jednom prilikom, kaže: „Znaš šta?“. Sjedili smo tamo izmedju djedovog vinograda, koji je bio sad njihov i našega ’vamo. Kaže: „Znaš šta? Meni tebe ubit’ ovako.“ I iščupa travku. Taj moj, iz mog razreda, sa mnom sad u razred ide. Grozno.

- Iščupati šta?

- Molim?

-I ščupati šta?
- Travku, travu iščupa. „Meni tebe ovako ubit’.“ Kao travu iščupati, nema problema, razumete, znate. Tako da taj strah je stalno bio, dok...Stvari su se počele menjati negdje početkom ’42.-e, jer su se počeli pojavljivat’ partizani, odnosno kako su oni rekli četnici, pa srbo-četnici, a naše su sve pokupili kao četnike, a nikad niko nije vidi četnika na Bilogori, ovaj, otkad su tamo od 16. vijeka, razumijete. Svi ovi koji su otjerani, proglašeni su četnicima.

- E to. Znači, tako su...?

- I to u štampi, u štampi, ja se sjećam kod Antike Kiša, njegova mama kupila novine, „Hrvatski narod“, i ja doš’o kod Antike, on je sa mnom bio u razredu isto, je li, ne znam radi čega i ona čita: „Evo“, kaže, „ima i o ovima što su otjerani“. I tamo piše, razumiješ, ne znam, „400 ćetnika uhićeno u šumi“, ne znam, ovo i ono.

- Za ljude koji su bili u krevetima?

- Koje su otjerali iz kreveta! Tako da, velim, ta psihoza straha sad je malo počela da se lomi početkom ’42.-e godine, velim, jer su se...Šta se dogadja? Ovaj je otišao po, jedan od tih „kulturbundaša“, po drva u šumu, u šumu. I konji se vrate nazad lijepo, njega mrtvoga dovezu kući. Konji znadu gdje je kuća, dodju, stanu pred njih. Šta je sad? Sad više ne smiju ni oni ići u šumu po drva, svako se boji...
Sad je tu malo počelo ovo, neko omekšavanje, koje nekog učinka na nas nije bilo. Dapače, mi smo se sad bojali da će se osvećivat’ na nama, kad se ovako nešto dogodi, jel’?
Onda se pojavio heroj, nastao heroj, Geco Bogdanović, je li, koji je, ne znam, ubio tamo ovoga, pa ubio onda onoga, je li, pa su onda njega hapsili njih, ne znam kol’ko, 16-28, pa je on uspio iz te kuće pobjeći, dvojicu ubio, trojicu ranio, jer je on bio nekad žandarski neki podnarednik, verzirana osoba, je li, tako kad su ga opkolili u toj kući, bacili su i bombu unutra, on ju je vratio, pa je ovu trojicu ranio, a dvojicu je ubio tamo, na nekakove trikove... Kaže: „Ko me traži?“. Jer su poslali po jednom dečku iz te kuće cedulju „Predaj se, sve je opkoljeno!“ i onda je on pitao: „Ko me traži?“ i onda ovaj jedan se pojavio i on ga je skinuo. Ovi su se drugi tamo udrvenili, onda je vidio još jednoga tamo koji leži, pa je skinuo i njega. Onda je taj podnarednik jedan žandarski bacio bombu unutra, ovaj je to vratio. Poslije je to Geco kao živ, iza rata bio živ, general bio, vratio nazad i pobjeg’o je. I on i tu svoju snašu izbacio i njezinu mamu kroz prozor i taj dečko koji je doš’o, svi su, što kažu, u ovolikom snijegu pobjegli, dok su se ovi snašli, jer su ovi tri jaukali i ovo i ono i tako nastala je, ovaj... I tako je on postao heroj.
E,sad, to je sad nastalo isto, jedan prelom. Ja sam čak gledao tog jednog Kalču koji je ubijen tamo i tako dalje, ima tu puno detalja...Medjutim, nekako, ljeto je prošlo u svim tim nekakovim dogadjanjima, našem strahu, „Sad će nas poklati, radi ovoga što je ubijen ovaj i onaj“ i tako dalje...
Došli su konačno partizani. Ja sam osjetio u kući da se nešto dogadja i onda mi je ova rekla: „Ni pisnut’ o tome“, da se nose nekakove košare nekuda, pa ovo, pa ono. „Pa, to ti je, znaš, za ove neke ljude, stare roditelje i tako“, medjutim to je bila već veza sa partizanima.
Bio je tu jedan Hrvat, Joško, koji je oženio Srpkinju jednu i tako, on nam je puno značio, donosio razne vijesti i tako.
Medjutim, dolazi 27. septembar 1942, partizani napadaju Grubišno Polje, nisu sve završili, zauzeli, u zoru se povuku... Iza njih nekoliko sati ide grupa ustaša u, kako kažemo to, Gornji kraj, je li, i odjedanput tamo, poslije nekog vremena počinje puškaranje u Gornjem kraju i sad mi mislimo: „E, sad su ih vjerovatno partizani sačekali gore kod šume i ovo i ono“...Medjutim poslije nekog vremena vidim jedna, kako sam sjedio na nekakvom plotiću, kako smo imali vrt sa cvećem ovako ispred kuće, vidim ja ide jedna grupa odozgo, tih žena, neki djed Lazo Bobić ide ispred njih...Prepoznajem ove, ove, ne znam, babu, Grubića, pa cure Grgine i tako...I oni odjedanput skrenu u jedan sokak, tamo, to ima možda od nas jedno 300 metara... Skrenuše u sokak i iza toga počinje puškaranje, veliko pucanje, ovo i ono...Ja, reko’: „Šta sad? Mora da su ih poubijali.“ Ja trk sestri tamo da kažem, mama je bila nešto odsutna, da ne idem u detalje, reko’ ovaj:“Izgleda poubijaše ove cure Grbine i babe Grubića i djeda Lazu!“. „Ma ko?!“ „Pa, reko’, „ čuješ kako puca! Skrenuše svi u Živkov sokak i“ reko’, „kud bi sad?“ „Ma, ’ajde, kud bi toliki svijet poubijali?!“, ona meni.
A baba, punica od tog Hrvata, razumiješ, ostavi granje, jer su granje nekakvo pravili za gibanicu da peku neku. Baba pobježe... I sad smo sestra i ja iza nje, nekako je i ona prihvatila to i sad poletimo, ovaj, potrčimo na ogradu, medjutim njih 6 nas presretnu.
„Stoj, stoj, stoj!“ iza nekakvog točka tamo, pa ima to jedno 300-400 metara. „Kuda?!“ Viče sestra: „Guske jedu groždje, pa da ih teramo!“ I oni pitaju: „Koje ste vjere?“ I sad jedno je reklo katoličke, jedno pravoslavne, jer su nas pokrstili prije jedno dva mjeseca...(KRAJ 2. DELA)

(3. DEO)
na katoličku vjeru. I oni: „Stoj! Ne mrdaj!“ I sad mi natrag, jadni, prema kući, dodjemo tu u dvorište, a ovi drugi idu sa, ustaše, sa ceste. Stali tu, udrvenili se, ni mrdat’ se...
Medjutim, kod nas je stanovao jedan čovjek, mladi jedan čovjek koga je poreski, šef poreskog ureda, veliki prijatelj brata moje majke i njihove kuće, je li, doš’o, kaže: „Gospodjo Evice, evo ovaj mladić je Dalmatinac, tu jo doš’o kod mene, ovo-ono, traži mjesto, pa“, veli, „ja se sjetio, ako možete, vi njemu uredite ovu Vašu sobicu.“, a to je, mi nismo imali ni poda, ni ništa, ostava je bila kud se išlo na tavan. „Ured’te“, kaže, „on je skroman, a imaćete Hrvata u kući.“ I mama je njega primila.

- Kako se on zvao?

-Medjutim, al’ majka je taj dan bila, radi nekih razloga, s nekim otišla kolima u drugo selo, a tamo su ih partizani zaustavili, nisu ih pustili ovamo natrag, a ovaj, kad je počelo to pucanje, partizani kad su došli u noći, on se uplašio. „Ja idem na tavan“, kaže, „a vi, ako me neko bude tražio, nemojte reći da sam gore“. „Dobro“, sestra i ja. I tu je on ostao na tom tavanu, ne znam ja dokle, medjutim kad su ovi nas tu, ovaj, stjerali dolje i kad je, čuo je on tu nekakovu, on sidje sa tavana i kad je video da smo mi izmedju jednih i drugih ustaša, to gotovo, on je istrčao. „Ne, ne, ne, oni su duho-Hrvati, ja sam Hrvat, ja državni službenik, ja priseg’o za poglavnika“, ne znam šta on tamo, a ovaj mu veli: „Makni se“, veli, „mi imamo naredjenje od“, ne znam, „stožernika“ ili kako se izrazio, „iz Bjelovara da sve Srbe poubijamo i mič’ se!“. „Ma nisu oni Srbi, oni ovo, oni ono“. Sad on ne da, drži ovako, a oni ovako stali na ljesu. Ljesa, znaš šta je ljesa. Stavili puške, samo gledamo kad će planut’.
A naš komšija preko puta, je li, toči im rakiju, jednoj i drugoj grupi, i sad velim, to sam i u knjizi napisao, reko’ gledam tu zelenu pljosku koju bi i sad nacrtao, je li, ili oslikao kad bi bio foto-aparat. On im toči, reko’, vjerovatno zato, danas, ono, razmišljajući, da bolje rade, valjda, svoj posao. I tako ovaj, izadje sa gadnota, i ustaše kaže, „Vodi ih“, kaže, „već kuda“, i ovaj nas uvede u kuću. Tako smo mi ostali...

- Kako se zvao Vaš spasilac?

- Molim?

- Vaš spasilac?

- Marijan Andrijašević. U medjuvremenu, i majka se vratila i sklonila se kod jednih Čeha. Ova jedna žena Čehinja je zvala, neka izadje iz kola i dodje tamo. A ova Šokica koja je sa mamom išla gore, tjerala te konje, svratila je konje u naše dvorište, kobila je imala ždrebe, nije dva dana sisalo, cvili, ova sa kolima navaljuje na vrata, velim, tu je niz detalja. I sad oni dolaze i kažu: „Gde je, gde je ova žena iz ove kuće?“

- Ko oni?

- Ustaše, pitaju. I ja sad mislim za ovu tetu Mariju i kažem: „Evo, tu je“. „Ne,ne“, kaže, „pitaju za tvoju mamu, ona je kod Vendera gore, kod Ringla“. I sad ovaj ustaša jedan kaže, „Idi“, kaže, „s njim, pa je dovedi“. I sad ovaj mene tjera, ide za mnom gore i ja vidim, idu, odozgo opet teraju žene, neki stari tamo, sa Kozare, vodi dva sinčića, bili tu, kod jedne Kozarčanke, jednoj u srpskoj kući, odoše dolje i opet se sad čuje pucanje dolje. I sad opet ja mislim: „Ove poubijaše.“
Tada sam, ovaj, čuo, tu pucnjavu koju, koju pretpostavio da se opet vrši to ubijanje i sutradan smo vidjeli tu ubijenu babu, ne znam, babu Pavu, babu Cvijetu, Cvijetu, pa babu Pavu, pa tetu, ovu, Anu, pa njezinu, razumiješ, šestogodišnju Milkicu, pa njezinu svekrvu, ovaj, koje su bile ubijene za stolom. Baba za stolom, a Milkica pala pod sto, a teta Ana preko praga bila, ovaj, bila je, ovaj, pala.
I sad je iza toga, je majka poslala mene i sestru kod sestričine u Orlovac nekakav tamo, ona je ostala ovde, sad su počeli da kupe Srbe u Orlovcu, pa smo mi pokušali da se nekako vratimo nazad i da skratim, na kraju, početkom oktobra, dakle, ovaj masakr je bio u Grubišnom Polju gdje su bile dve masovne, ovaj, streljanja skupna, u Kiselovom jarku i na Trandlerovoj djetelini, niz pojedinačnih, ove koje sam popisao, po kućama...
Počinju da se, došli su tu, došlo je još ustaša, došlo je domobrana sa fesovima i tako dalje. Počeo je, ta vojska, kako smo govorili, otišla je u Bilogoru i počeli da otuda tjeraju stanovništvo srpsko u park u Grubišnom Polju, gdje su konačno i nas otjerali sljedeće nedjelje, dakle, prvih dana oktobra, tu nedje 5.-og, 6.-og, kad je...

- Kako je izgledalo to kad su došli po vas?

- Mene je majka slala da čuvam krave, da nisam kod kuće. I ja sam se vratio sa kravama uveče, presretne me nekakav naš kokošar, pilićar, ustaša, sada naoružan, presretne me u dvorištu, kaže: „Pa ’dje si dosad?“, „Pa vi’š ’dje sam!“
Nisam ga poštivao, jer sam ga znao, kakav je. Kaže: „Mama i Jovanka su ti otjerani u logor, a kod Tregnera preko ti je mama ostavila odijelo“,veli,“obuci se“, kaže, „i neko će te odvesti dolje u logor.“
I sad idem ja, šutim, ostavim krave, nisam ih ni vezao, ništa, idem prema kući, dodjem na vrata i ovaj jedan kaže: „Nemaš ovde ti šta tražiti, to više nije tvoje!“. Tu naslagane nekakove vreće, žita valjda, čega li, oni piju rakiju, nekakovi ljudi tu za stolom. I ja odem preko kod ovih, ta teta Anka mi dade, ta Češkinja, dade mi to odijelo...

- Vi dodjete Vašoj kući, u Vašoj kući zateknete strane ljude koji Vama kažu...?

- „Tu nemaš ništa više.“ I preko ti je to, ovo-ono, ovamo odem, ona mi dade tamo, ja se obučem i njezin muž, nešto oni na Češki porazgovaraše i on mi veli: „’Ajd idem ja s tobom.“ I on me odvede u logor, u park gdje je već bilo masa svijeta tamo, uglavnom žena, djece, starijih muškaraca i tako dalje. Tu smo bili valjda jedno dva dana, dve noći, odakle su odvodili svaki dan u tzv. Predstavnikov stan, tamo preko puta, gdje se, čuli su se vrisci, pucnji, gdje su klali, malo-malo pa dodju, uzmu ovoga muškarca, pa onoga, ti su tamo nestajali, da Vam ne pričam...
Da bi jednog utorka, poslije podne, Ritz, ustaša sa balkona Sokolane naredio, kaže: „Sva muška djeca jedan dan starija od 10 godina da idu medju muškarce u stroj!“ I sad postrojavaju se muškarci, ovo-ono, i tako sam ja dospio, dospio medju te muškarce. Oterali su nas na željezničku stanicu, žene i djeca ostali su tu, u parku...

- Je li to bilo ogradjeno?

- To je park bio, ogradjen, još je bio, tu su stavili žicu, sad ima tu detalja, i žicu na ta vrata ulazna, jedna, druga, treća i tako dalje, ovaj. Spavali smo pod tim kestenjem, na tvrdome, da Vam ne pričam.
Oterali nas na željezničku stanicu, strpali u vagone, tu su i tukli neke, ovo-ono, ja sam tu negdje se, nisam se mog’o od gužve uvući u vagon, onda su mi pomogli neki, nisam ja dobio tu ni batina, ni ništa...
Bilo nas je, da li 89 ili 81, to uvijek brkam, ta dva broja...U vagon, malveni vagon, još djubra dolje, i tako dalje.
Prvi dani oktobra bili su vrući, toplo je bilo, ljudi su skidali košulje, vrtili, da dobiju malo zraka, samo smo imali one male otvore, u dva ćoška vagona, one gatrice...I tako smo mi putovali od utorka poslijepodne do petka...Kad ovi upućeniji vele: „Ako idemo ’vamo, onda idemo“, ne znam, „za Njemačku. Ako idemo tamo, onda idemo prema Jasenovcu“.
Nisam ja ni znao Jasenovac, ili ovo ili ono, ali ti stariji su znali, je li, i kad je ovaj jedan rek’o, kaže: „Idemo za Jasenovac“, nastao je muk, neki su tamo plakali, ovo-ono i tako...
I konačno dodjosmo, dodjosmo u Jasenovac, gdje je prvi susret bio, kaže: „Jeste žedni?“ Dakle, od utorka do petka vrata se nisu otvarala. Ni hrane, ni vode, nužda se vrši tamo i to jedva se čučne tamo, u jednom ćošku, strava...Ljudi, ovaj, sa pameti stupio, stari Janjić, ne znam još koji, u susjednom vagonu, neki Jovo iz Vel. Grdjevca...Ustaše lupaju stalno kundakom:“Ćuti, ćuti!“, a ovaj, siroče, traži vode, traži šibice, traži, ne znam čega i tako...
I sad, ovaj, kad su vagoni stali, ovaj viče: „Jeste žedni?“. A ovi viču:„Jesmo!“ I ovi se siromaci promole na te gatre, a ovi bacaju tamo šoder i onu suvu zemlju prašinu u lice i tako dalje... Konačno, taj Joco, siroče, u drugom vagonu jauče, otvaraju se vagoni, istjeruju nas van, Jocu prebijenoga, isprebijanoga već, neka dvojica naših vuku tamo, odoše tamo, desno, mi isto izlazimo, oni viču: „Goni u raku, u raku, u raku!“. A mi, sad, „raka“ kod nas je na groblju, jel’, ’dje...
I sad, ’ajde, idemo, požuruju as i dodjemo u nekakovu...kao dojam ciglane gde se kopa ona zemlja za... A sve je suvo, jer je bilo vrijeme takvo..
Tu opet počeše da izdvajaju starce i ovu, slabiju djecu i tako ja iz Grubišnog ostade sam, nikoga ne poznam. Neki Stevo Smiljanić i njega poslaše tamo, on je radi ruku bio, nije bio sposoban za rad, a mi smo kao sposobni za rad.
Onda su ove starce i tu slabiju djecu vratili nazad u vagone, a nas oterali u, tamo, u tu žicu logora, na nekakovu ogradu gdje smo spavali na nekom tvrdom zemljištu, pa onda tu saznam da je tu i brico Bosanac, jer smo išli svi na šišanje. A taj je oteran 1941.-e, 26.-og aprila, sa našima, i otkud on, sad on, nisam ja znao kako...Medjutim, poslije...
I dodjem ja, kad smo došli na šišanje, „Dobar dan, kume“ i ovo i ono..“Joj, jesi i ti doš’o?“ i tako dalje..I saznali smo da već u Koprivnici, u „Danici“, počeli su ustaše da odabiru zanatlije, majstore, a on kao brico, uzeli su i njega, da idu gradit’ „Jasenovac“...Dakle, to je maj-juni mjesec i njih su ostavili da grade „Jasenovac“, a ove ostale oterali i poubijali..Tu smo prenoćili, tu su nam počeli donositi vodu, ovi su poslije, odrasliji ljudi: „Joj, kakvi su ovi mršavi ovi koji nam donose vodu!“, što ja nisam uočavao, kao dijete...Onda nam dadoše nekakovu hranu, koju ja nisam mogao pojesti, ovaj jedan što je donosio vodu, on je to posrkao za čas, pa ja imao nekakv tamo komadić piletine koji mi je smrdio po onome djubretu, jer sam to u salvetici imao i on dodje i kaže:“Jel’ imaš šta za jesti?“ „Ma, nemam, jedino meso ovo ovdje...“ On to zgrabio, siroče, pojeo i tako dalje...
Dakle, to je bio prvi susret. Onda smo, su nas terali, valjda sutradan, pod nekakvu nadstrešnicu...(KRAJ 3. DELA)

(4. DEO)
I paz’ sad šta se tu dogodi... Tu sam, to, je, to je možda bio jedan prvi, onako, najveći stres. Ide ispred mene Pero Amidžić i njegov očuh, čika...dobro...Idu ispred mene i sad ovaj uzme kruha iz džepa, iz džepa i otkine Peri komad. A ja, onako, slobodan, mislim, dobri smo..Tošo, Tošo...Reko’: „Čika Tošo, dajte i meni malo.“ „Ma, ne mogu“, veli, „Milane, imam još k’o šaka, a to moram čuvat’ za Peru.“
I sad ja, jebem ti, kako, ja tražio od čika Toše kruva, a on mi ne da, jebem ti...dakle, tu sam se, ono, zdrmao, postao svjestan kao dijete gdje sam...A nemaš od nikud dobit, je li, razumiješ...Taj Pero, u čijoj je kući izvjesni Djurić Kramarić...Bila su tri siromašna Hrvata, sina, tamo, sa Bilogore i ovaj Djurić je u toj kući Pere i toga Toše i, ne znam, Perine mame Dragane i sestre Jule spavao nekoliko godina, sirotinja. Spavao sa Perom u istom krevetu, jeo tu, valjda i u osnovnu školu išao, ne znam ja...
I sad Pero odjedanput gurne ovog očuva: „Eno“, veli, „Djurića!“ A Djurić ustaša u „Jasenovcu“. I tamo neka grupa ustaša stoji na nekom povišenom mjestu, kao neka tribina, koji je jarac. Ovaj, sav sretan: „Djurić! Djurić! Djurić!“ I sad se jedan ustaša okrene, pogleda ga i veli: „...ti materna, jesi i ti doš’o?!“, veli. I Tošo veli: „Šuti Pero!“ Dakle, koja zahvalnost...Luciferska, razumiješ...Da ne kažemo Vatikanska....
Tu je, prokišnjavale su tu, počela je kiša prvih dana, razumiješ, ja imao neki šešir, pa i taj šešir...Pa ono, slab, pa me naguraju, pa sad stalno kapa tu na mene, stalno kapa, već se i šešir sav, sav oklepavio...Ne mo’š se pomaknut’ nikuda. Al’ opet valjda još nekome kapa, pa se malo guraju, pa me nekako izguraše ispod toga mjesta, ispod toga mjesta, tako da smo preživjeli...
To je bila velika baraka, mislim da je imala dvoja vrata, ja sam bio tu u ovome dijelu gdje je bilo puno tih dječaka, dječaka sa Kozare. Medjutim, jednog dana, jedan dečko, Kozarčanin, koji je iz Grubišnog sa mnom doš’o i koga sam je sad jedinog poznavao, on je napravio od njegovog peškira, njemu i meni torbicu...Jer je već zima bila, a nismo imali gde nositi, on je imao kanticu, a ja neku zdjelicu..A u..Drugi peškir prerezao, pa smo se s time brisali.
Medjutim, jednog dana, taj Milan se nije vratio...Pa drugog, pa trećeg, pa šta je, pa ne znam...Medjutim, jednom ja vidim tu torbu istovjetnu na jednom drugom dečku. I Kažem: „Otkud tebi ta torba? ’Dje ovaj..To je Milanova tobra!“ A on stao, pa gleda, pa nekako... „Pa“, reko’, „vidiš da je ova moja ista ko i ta!“ A on kaže: „Njega je naš’o neki njegov“, veli,“ ovaj ustaša od Prijedora i zakl’o ga pred nama.“
Ništa, ja, reko’: „Znaš šta, ’ajde, daj mi tu kanticu njegovu, evo tebi ovu, ovu zdjelicu“. Veli:“Dobro.“, i on pristane tako..Ne znam zašto sam tražio kanticu...Vjerovatno radi toga jer mi je kantica bila praktičnija, pa sam ja tu kanticu gledao, valja sam mu zavidio ’dje on ima kanticu, a ja zdjelicu, ne znam...
Jednog dana...

- Da li ste Vi išli na rad neki?

- Molim?

- Dok ste bili...

- Da Vam kažem...Nas su djecu jedno vrijeme vodili na nekakovu nastavu. Tu je bio neki učitelj Stevo Rebrović, nekakav stari Učo, koga sam ja poslije tražio po istoriji, jer su ovi nekakvog Uču imali tamo, ovaj, nisam baš mog’o to spojiti, da je to bio taj. I taj Učo bi prišao meni, jer je vidio da sam ja novi.
„Odakle si?“ I sad sam mu ja sve ovo isprič’o otprilike što Vama pričam, djelomično, pa opet on mene drugi put pitao i tako...Napravio mi je čak i neke usluge, za ovog jednog Židova dobio korijen od kupusa jedanput, onako, sa dosta kupusa i tako...I sad, dodje taj Učo meni, dodje u baraku, a ja sam, išli smo guliti krumpir, čupati ko..., ovo, lan dolje, jeli smo to sjeme od lana, da Vam ne pričam, tazumiješ..I tako...
I oteknu meni noge. Nogavie pune nogu...I sad, nisam iš’o jedno dva dana na pos’o i dodje Učo i kaže:“ Mile, mali“, ili kak’ se više zvao,“idi sutra na pos’o, jer sva bolesna djeca idu preko Save.“
E,sad, mi smo znali da to znači u Savu. Da idu u Savu, pa ih poubijaju tamo. To smo znali. Al’ ovo za preko Save, to sam tek iza rata ja saznao, da su, ustvari, išli na klanje preko Save.

- Gde?

- Ali, kod nas je bio neki termin, idu „preko Save“, a to je značilo „u Savu“.

- A „preko Save“ je značilo u...?

- U Gradinu.

- Medjutim, velim, to nije bilo meni dokučljivo onda. I odem ja ujutru na p... Uveče se vratimo..

- Milane, a kakav posao? Na kakav posao idete?

- Na p...Već sam ja počeo radit’, ić’ na nasip, na nasip. I sad, velim, otekle noge i ja sam prestao ići. I sad kaže: „Idi na posao“, kaže, „ujutru“, veli, „iće bolesna djeca preko Save.“ A dotle, velim, išli smo po kuhinji, po lan, po ovo, po ono... I sad, već je počeo nasip, tamo smo mi, djeca, nosili granje, a ovi odrasli su to, udarali kolje, sipali, vozili zemlju, da ne pričam, već šta se radi jel’...Ima i tu još detalja...Sam ustaše ribao, čistio gležnjake i očekivao da će me ubiti iza toga i tako dalje...
Odem ja, ovaj, na to i uveče se vratimo, a ove djece nema. I sad nas nekoliko koji smo, ovaj, tu ostali, ovi koji su zfravi, inače, i dotle išli i ja koji sam tada bolestan otišao, vratili se nazad, a ovih nema.. I sad dodjemo u taj dio i tražimo, šta ja znam šta su oni premetali, pojavi se neki Stojan Dardić, one j bio iz Velike Peratovice, tamo od nas. „Stojane, ’dje su ovi drugi?“, „Ne znam“, veli, „ja sam zasp’o“, kaže, „i ja ne znam kad su otišli“. A ovaj neki drugi, nadjemo ga, veli: „Tu su“, veli, „terali ih van i vikali, ja se nisamo htio javit’, pokrio sam se i nisu me našli“.
I sad, u tome nekakovom traženju, pod uzglavljem od jednoga od tih dečaka, otjeranih, nadjemo mi jedno pet komadića ili proje ili stvrdnute pure one, pod glavom i dakako, svi, ovaj, jurnuše, ovaj, na to. Ja sam bio u prilici isto da uzmem i ja nisam uzeo...Ja sam i danas uvjeren, praznovjerno, iako nisam praznovjeran, da sam ost’o živ zato što nisam taj zalogaj uzeo...To, ostalo mi je na dnu mozga, čitavo vreme...

- Šta se desilo s ovima koji su uzeli?

- Sad smo, ovaj, mene uzmu dva čovjeka, jer sam ja imao krparu i imao sam plahtu. I neka dva čovjeka meni kažu:“’Ajd’ ti“, ne znam poslije par dana, jer sad Milana nije bilo, ova djeca su otišla, razumiješ, tu ove nisam poznavao i oni meni: „’Ajde ti, imaš tu krparu i čaršav, pa ti spavaj izmedju nas dvojice, mi imamo“, kaže,“ neku deku“, imali su šatorsko krilo, „pa ćeš spavati izmedju nas.“ I ja sad sav sretan. Jer mi kad idemo na pos’o, uveče se vrate blatni dovde, po noći...nema presvlačenja, svlačenja...do ujutru ovo mi se sve slijepi, a ja ujutru trebam to dobro vući da, ovaj, da razdvojim...I tako ustaj, na doručak, i opet na pos’o...I ovo spavanje sad, medju njima, toplo, krasno, ujutru se probudimo, što kaže...eh, toplo, krasno...probusimo se, a ono beli se šatorsko krilo iznad nas...A oni su nešto ispleli, valjda, šta li, pa se to meni dojmilo, dolje, od šiba, kao da je ona stražnja strana od sica što su nekad ljudi, ovaj,vozili se u kolima, pa ono od šiba bio pleteni, pleteni sic, tako se to meni dojmilo i ostalo...A oni su, valjda, to, odrasli ljudi, pa su ispleli, je li...
I sad...nije prošlo tu koji dan, dva-tri dana, dolaze neki male ustaše, ustaše tamo i kažu da djeca sutra ne idu nikud na rad. Dobro sad...’Ajde,ujutru ustali, ne znam, o’šli, dobili smo doručak, vratimo se nazad u baraku, razumiješ:“’Ajde, nastup, djeca!“
’Ajde, idemo u nastup, tamo nedje ispred kuhinje, postroje nas...“Nemojte“, kaže, ovaj...Opet dodje:“’Ajde, odstup!“, kako su zvali...Mi vratimo se...ručak nedje, vreme ručka nekakovoga, gladni, idemo tamo , u onim kantama ima one neke slatke repe koja je ogavna bila..Šećerna repa, ali ogavna je kad se skuha...Ono dodjemo, ’ajde uzmemo, mislimo moćemo jest’, pa opet baciš natrag...I ne znam koliko puta...Postrojavaju nas dva-tri puta...„’Ajde, opet natrag!“, pa „Još ne, još ne!“ I tako... Na kraju: „’Ajde, ’ajde!“, trka tamo, mi već se počeli vraćat’ u baraku...Ja nisam stig’o tu moju krparu, uzmem neki jorgan i metnem na rame i dodjem tamo i sad nas postrojili, veli jedan ustaša, kaže:“Šta će ti to?!“ „ Pa to je moje!“, „Ma, ’ajde“, veli, „neće vam ništa trebat’, svima će vam se grkljani bijeliti za pol sata!“
Sad, koliko sam ja to shvatio, koliko nisam, ja bacim onaj jorgan tamo, u blato, kako smo stajali...Stojimo...I sad odjedanput dolazi neki ustaša odande, pa ga ovaj pita, veli: „Jel’ da vežemo?“ A ovaj:“Ma ne, ne još, još sačekajte!“ Sad nisam ja znao „da vežemo“,. Šta bi to trebalo značit’...
Medjutim, poslije nekog vremena,dolazi jedan čovjek i pita, kaže:“ Je li tu Milan Bastašić? Ko je Milan Bastašić?“ Sad ja šutim, reko’, da nije ko poznati, da ne prodjem ko Milan Radanović...Sad me šutka neki i kaže:“Pa jav’ se“, kaže, ovo-ono.
Velim:“Ja sam!“. „’Ajde ’vamo!“ I sad ništa, ja poslušam, izadjem, kaže: „Ideš sa mnom“. I on ide ispred mene, ja idem iza njega, niko od ovih ustaša kojih je tamo bilo nekoliko, tri-pet, koliko...Niko ništa ne kaže, ide on uz onaj nasip kod tog nekakvog zastavnikovog vrta, kako smo to zvali i ja idem za njim, i ’ajde...On šuti, šutim ja, idem za njim, šta ja znam šta je...Mislim:“Opet Učo nešto..napravio“, je li...
I on mene vodi i dodjemo u jednu toplu, malu prostoriju, veli: „Ovo ti je sapunara, ovo ti je Žiga“..Jel’ on sad bio Žiga, a ovaj Geza, to sam pomiješao kasnije. „Ovo je Žiga, ja sam Geza“, valjda se tada on predstavio i veli:“Tvoje će bit’ ovdje da uvijek ima drva, kad nema, da nacijepaš drva, da doneseš...“ . Dobro, ja sav sretan! J...ti!...
I tu sam ja bio, po mojoj procjeni, jedno četrnaest dana...
Meni je teško reći koliko je u tom stroju bilo nas kad je mene ovaj Žiga ili Geza, kad su nas izdvojili, je li...Bilo je rečeno „Djeca su o’šla“, ono uobičajeno, „preko Save“ i time se sve završava...
Poslije rata doš’o sam do knjige dr. Nikole Nikolića, logoraša „Jasenovca“, tamo je bio leka, dakle intelektualac, zreo čovek koji je opisao, opisao kako su ta deca u „Jasenovcu“ završavala. Dakle, to su sve bili dečki negdje tu, 13,14,15 godina, uglavnom nisu bili punoljetni.
I sad sam ja analizirao te njegove, ovaj, imao sam i prilike da se s njim, ’71.-e ili 72.-e, vidim u Crvenom križu Hrvatske. (KRAJ 4. DELA)

( 5. DEO)
I tako dalje, nažalost, dogovoren je i nekakav sastanak, ali to nismo realizovali. I sad ja nalazim, u njegovoj knizi, „Jasenovački logor smrti“, sledeće o stradanju te dece...
Nije dugačko, ali moram Vam pročitati. Dakle, taj stroj je tu i sad ovo otprilike, ovi gledaju taj stroj. Kaže ovako:
„Pokunjeni učitelji povukoše se do umjetne bravarije Jurice Pandića, Pandića“, kaže, „i Drageca Plečka i stadoše iz nje viriti, potreseni saznanjem šta će se dalje dogadjati s djecom.“
Dakle, to su ti učitelji koje sam ja spominjao, jel’?
„Malo zatim, opkolio ih ustaški sat“, tu djecu, stroj taj jel’, „ i počeo im žicom vezati ruke iza ledja.“
Nisam ja imao pojma kad je onaj pitao „Jel’ da vežem?“, a ovaj kaže. „Ne“. Nisam ja znao šta je to...
„Malo za tim, opkolio ih ustaški sat i počeo im žicom vezati ruke iza ledja. Tada se zbio jedan od neopisivih i najpotresnijih dogadjaja u logoru. Djce su počela vrištati, vikati, dozivati učitelje, Boga, vraga, oca...Kroz tu užasnu viku, plaž i vrisku, čula se isto tako vika i psovke ustaša i šamaranje izbezumljene djece. Točno u 17 sati, u sam sumrak 15. listopada“, dakle oktobra, je li, “ ’42.-e sat je poveo decu već na pol mrtvu od straha prema Savi, na skelu za Gradinu. Povorka djece svezane žicom prošla je uz užasnu kuknjavu, zapomaganje, proklinjanje i psovanje kroz vrata logora, ostavivši 6 dječjih leševa pred zapovjedništvom koje su brzo pokupili logoraški grobari.“
Tako su završili svi ovi iz stroja, osim mene koga je izveo ovaj Židov, Žiga ili Geza...Dakako, nisam ja to, nisam ja to znao...
Posle nekog vremena, četrnaestak dana, u tu sapunaru...Iš’o sam ja tamo i brisati prašinu, neki pogon, munjara, kako se zvalo, ovaj, samo da nešto radim, jer sam se bojao da me ne premjeste, da nemam posla, jer sam samo drva trebao donosit’ i ložiti peći...
Dolazi, zove mene jedan ovaj od njih, Geza, Žiga, „Mišo, Mišo!“, „Molim“. Kaže:“Evo, doš’o redar Keco i kaže nam da ideš kući“.
J...ti, sad sam je uplašio, reko’, pitanje je kako ću proć’, reko’ tamo sam izosto, ovo-ono, i tako...

- Uopšte niste poverovali...?

- Ma ni govora! I sad ide taj Keco, tu stoji, „’Ajde“, veli, „Ideš sa mnom u brijačnicu, čeka te tamo jedan gospodin“...
Ja, ’ajde za njim....A tu je radio i ovaj brico Bosanac koji je 26.-og aprila bio oteran, pa smo kontaktirali i sad ja njega na tom komadiću puta sretnem. „Kuda, kume“. „Pa ne znam“, reko’, „preko Save“...“A šta ćeš...“ I ode on, ono, šta, nit’ mi šta može pomoć’, nit’ reć’...
I dodjemo mi u brijačnicu, tu sjedi nekoliko ljudi i jedan gospodin, ovaj, u civilu, veli ovaj: „Evo“, kaže, „to je taj.“
„Jesi ti Milan Bastašić?“ „Jesam“...Ima ovako „U“ ovde, inače je u civilu i veli: „Ideš sa mnom“.
I sad me vodi i dodjosmo mi u nekakvu zgradu. Opet oni pitaju: „Jesi ti taj?“, „Jesam“, „Jel’ znaš čitati?“, „Znam.“. Kaže, ovaj: „Gdje ti je otac?“ J...ti, i ja sad, meni izleti siročetu: „Ubili su ga ustaše.“. „Pa da li baš ustaše?!“ I sad ja...Pa reko’:“Oterali su njega i brata, je ne znam kuda, neki ljudi, po noći...“, „Pa možda nisu bili ustaše“. „Pa ne znam, rekli su tako, šta ja znam“, ovo-ono...“Jel’ znaš čitat’?“ „Znam“. I sad ja reko’:“Znam, iš’o sam ja u osnovnu školu, bio sam i u ustaškoj uzdanici“, sad se ja krenem da falim...Imate sve u knjizi tu...
I tako...I čita on nekakav papir, „Otvorena zapovijest“, sjećam se, onaj drugi ne znam kako se zvao. I da me niko ne smije dirat’, i ne znam, ovo-ono i tako...
Dobro, pročitam ja to, veli on ovome jednom ustaši, kaže: „Vodi ga u magazin, nek’ ga obuku“.
Ja sad idem ja za ovim, uzmem te papire tamo i sad on meni: „Svuci se.“ Ja se svučem. Zima, 30. novembar, koji, 28.-i.

- Izvinite, a kakav magazin?

- „Vodi fa“, veli, „u magazin, da ga obuku.“ Sad ćeš ti čuti. I sad dodjem ja, ovaj, tamo. Beton dolje, puno robe tamo, na rafovima, naslagano, vise kaputi na ofingerima. I sad ja mislim: „Prave cirkus od mene, sad će me svući, pa će me ubiti.“
Jer, kad god su rekli „Idu za Njemačku, idu preko Save“, ovo-ono, uvijek sutradan ovi odrasli pričaju: „Eno“, kažu, „Djurinog šešira, eno visi od Djordja njegov kaput“, a kažu da su otišli za Njemačku...
Te su priče meni ostale i sad, ništa, stojim ja, siroče, tamo, svuk’o se...Al’ on nosi ovaj meni, ovaj, taj magacinjer koji tamo stoji, nosi on meni košulju....Pruža mi košulju i sad ja uzmem košulju i ja je obučem...Šarena, i sad se sjećam tih pruga, da Vam ne pričam..Iza toga mi, nosi mi hlače. Pumperice, kakve samo gospodska djeca nosila, ja ih, maltene, nisam ni vidio, al’ vidio sam na onoj židovskoj djeci u Grubišnom Polju i tako...Obučem ja to, gaća nisam ni dobio, nit’ sam stavljao primjedbe...Pa mi onda dade nekakv kaputić i sve pita: „Jel’ dobro?“, „Dobro!“
I sad, na kraju, dade mi kapu, „Jel’ dobra?“, „Dobra!“, a ona pala do uva, al’ dobra. I daje mi kaput, jedan kaput, zimski, onako, deblji, kratki, kakav sam ja tamo i nosio i naši ljudi, ali sad, velim ja, ono iskonsko prokletstvo u čovjeku...Sad ja nekako shvatim-„Ma možda ja ipak idem kući!“
E,da, ali kad sam prolazio pored ove nastambe jedne dje Učo stanovao, on mene zove: „Ideš kući“, veli, „čekaj da ti donesem ćilim, da ti ne bude zima“. I on je meni donio ćilim i sad ja i taj ćilim sam nosio s tim ustašom tamo...
I sad, gledam ja tamo, reko’:“Bi li Vi meni dali onaj dugački kaput?“ Vidim ja nekakv dječji, dugački kaput. „Bi li Vi meni“, reko’, „dali onaj kaput?“. Kaže:“Dobro“ i on vrati onaj natrag i ovaj meni dade. Vi’š koliko je ljudsko prokletstvo...Sad, pojavila se nekakova ideja i već ja, već ja nešto vrednije, nazovimo to, iako nisam to tako smatrao.
I obučem ja taj kaput i reko’: „Molim te, ove moje cipele i čarape, ako bi mi ostavili, i ove jedne ’lače, da metnem u torbicu“. „Dobro, dobro“, veli, „metni“. I sad metnem ja te hlače, slepljene, prljave u torbu i obujem one cipele.
„Jesi gotov?“ „Gotov.“, „’Ajmo!“
I došli mi tamo, ovaj pita:“Dobro“, veli, „u redu, a ’dje su ti papiri?“ Ja papire ostavio tamo gdje sam se skid’o, odjurim ja, donesem natrag i sad ovaj meni tamo, uspješno: „Sad sačekaj ručak, pa ćeš onda ići“...I ovi nose tamo kruh, ovaj, ’leb za, za ručak, dobival’ smo 150 grama i velim ja ovom ustaši, reko’:“Pa nisam ja ni gladan, nego da uzmem kruh, pa da idem onda.“ Razumiješ...“ Veli:“Dobro!“ I on meni dade komad kruva iz ove korpe što su ovi nosili i kaže:“’Ajde!“ i on mene izvede i sad tu opet na, na kapiji, ne znam, ovo-ono, pita nešto, traži papire i tako...I ovaj mene izvede van i veli:“Čuj, da ja ne idem s tobom“, kaže, „eno, onaj željezničar ovom stazom“, kaže, „što ide, on ide na stan’cu. ’Aj ti potrč’ za njim.“
Velim ja:“Dobro“. I on ode natrag i sad ja za ovim. Pokušam ja trčat’, ma kakvi, ne mogu, ja nemam snage, gotovo, pasti i ovo i ono...
Ali, dobro, idem ja za njim i dodjem do, do, na stanicu i sad ja tamo pitam kud ide vlak za Zagreb. Onda oni kažu:“Na ovu stranu.“ „Dobro.“ Saznam to i onda tamo nekog malog muslimana sa fesom, pa onda, reko’:“Bil ti...?“ Jede on kuruzu, a ja...otvorio oči. „Jel’ bi ti“, reko’, „kupio jedne ’lače, imam ja lepe za tebe“, ovo, ono i tako...“Za malo kuruze...“ „Ne znam“, veli, „da pitam mamu.“ I sad on mamu:“Nemam ja“, veli, „imam još samo malo“. „Ma“, reko’, „gospodjo, ja...kol’ko imate...“ velim ja. „Malo su blatne, slijepljene, ali“, reko’, „štofane su, lijepe“ i tako...Veli:“Dobro“ i ona otkinu meni komad kuruze, razumiješ i odmah počnem ja jesti i tako...I sad dodje jedna žena i veli:“’Oćeš prodat’ taj ćilim?“ „’Oću.“ I ja ćilim za sto kuna prodam, razumiješ. Na kraju, i tu kanticu, bez kriterija, prodam za 10 kuna, jer su me pitali imam li još šta, reko’:“Imam kanticu.“ „Kol’ko?“ Reko’:“Deset kuna“.
I sad ja imam para...
Došao je voz, nije bilo neke velike gužve, udjem ja u taj voz, stanem tamo u hodniku, dodje kondukter, sve ovo pogleda, te papire, jel’, i dodje poslije nekog vremena: „’Ajd“, veli, „’vamo, ima mjesta u kupeu.“ Nisam ja ni znao šta je kupe, tada sam se drugi put vozio u putničkom vozu...u životu...I dodjem ja tamo, sjednem kraj nekih ljudi, počeše oni da pitaju, ovo-ono...A ništa ja ne govorim. Jer su mi ovi rekli:“Znaš, nemoj puno pripovjedat’, da se ne vratiš“ i sad ja ovaj, sav uplašen, strah u kostima. Ništa ja...“’Dje si bio?“, „Kod rodbine.“ Pa ovo ovako, onako i sad ovaj jedan čovjek izvadi dunju, prepolovi je, uzme pola sebi, pola da meni. I odmah ja ovu dunju smažem. „Jesi gladan?“ „Pa“, velim, „jesam, ali, jeo sam kuruze sad i tako“. I on dade meni ovako čvaraka, meni u prgršt i sad ja ne znam kako bih ih jeo, ovaj, odavde i tako...“Daj ovamo, odvadi“, ne znam i tako, da ne idemo u detalje...Ali nemaju ’leba, nemaju ništa, razumiješ, ali jedem ja one čvarke, bez ’leba...I tako, pitaju, ovo-ono, ništa, dodjosmo do Zagreba...
I sad tu ja kupim sebi kobasice, salame od onog tamo, rodjo nešto, neke sokove, kupim kod njega sok, sok...I sad ja gospodin...Ali, zima...Hladno, Boga ti...A voz iz Zagreba ide za Bjelovar tek u dva poslije ponoći. A ja doš’o tu negdje, ne znam, u deset, valjda ili koliko...
Smrzavam se, nemaš gdje sjesti. Puno tu ovih, žena nekakovih, čudno svezanih marama, poslije sam shvatio da su to Hercegovke, jer su se one tako povezivale...Pa nekih cula, pa nekih vreća, pa djece, pa...Pa onda, ne znam, tamo, slušam te pripovijetke, oni bježe odnekuda, iz Bosne, iz Hercegovine, „jer tamo ima četnika i partizana“ i ovo-ono i tako... Ja, siroče, tu muvam se, tamo-vamo...Dodje nekako i taj vaoz...Ali, u medjuvremenu, probavne smetnje i ja, ’ajde, nekako sve sam, siroče, obavio. Nisam znao ni dje ima klozet, zahod, veli: „Kod basamaka“. Šta je basamak, ja nisam ni čuo za basamak! Stepenice, razumiješ, ovo-ono.
Ali, dobro, sve se završilo i konačno idem za Bjelovar...Gužva na zagrebačkom kolodvoru, pitam ove jedne, ima ovaj jedan vagon, niko ne ide unutra, „Jel’ vi idete za Bjelovar?“ Kaže: „Da“. Pitam ove druge...Pa reko’, sad mora, mora i ovaj vagon da ide...Guraju, ne mogu se ja gurat’ s njima. To,to ovako...Reko’ da ne ostanem!...I sad popnem se ja u ovaj vagon. Otvorena vrata i ja uš’o unutra i stojim. I dodje kondukter: „Šta radiš tu?! Znaš da je rezervisano?!“ „Ne znam“, velim ja. I vika ’vamo, ja njemu te papire, „Vidiš da me ne smije niko dirati“, kažem, „a ovi svi idu u Bjelovar, ja se ne mogu gurati“. I tu se mi prepiremo, kad ulaze neki oficiri domobranski tu....I on njima, ne znam, ispozdravlja se, vamte-tamte, ne znam, ulaze oni unutra i uglavnom on... (KRAJ 5. DELA)

(6. DEO)
... neko valjda pitao:“Šta je?“ I ona, valjda, njima se izvinuo što sam ja tu. „Neki mali, ide iz Jasenovca tu, s nekim papirima“, veli. A ovaj jedan veli: „Ma ostav’ dijete“, kaže.
I sad ja...ovaj mene ostavio na miru...Voz još nije valjda ni krenuo, zovu oni mene unutra, u kupe. Sjede njih četvorica, valjda, i jedna žena...I došao ja tamo i sad oni pitaju...Ništa ja ne pričam „Pa kakve imaš papire?“ Pa reko’: „Evo, to su mi dali.“ „Kod koga si bio?“, „Kod rodbine.“, „Pa kako ovo...?“....

- A zašto? Zašto niste rekli odakle dolazite?

- Molim?

- Zašto niste rekli odakle dolazite?

- Ma bojim se! Ali imaju oni na papirima napisano! Jer su mi oni rekli da ne smijem govoriti, „Nemoj svašta pričati“, veli, „šta si vidio ovdje, kako ti je bilo ovde, da se ne bi vratio nazad“, veli.
I sad dodje jedan i da mi jabuku i ja pojedem. Onda, ne znam, neko mi valjda još ponudio i opet ću ja...“pa, nemoj“, kaže, „znaš, da te ne bi...“ i ovo i ono....I dodjemo do Križevaca i vidim ja vagone repe, žuta repa, ti Boga, ja bi’ jeo one repe, oči bi je pojele...I ne znam kako, oni ukopčaju, valjda sam ja dao do znanja, kaže ovaj jednom tom oficiru nek’ ide donijeti mi jednu repu. Medjutim, one ne donese onu žutu, engo neku, onu pljosnatu, belu...E, j...“Šta je?“, „Ma“, reko’, „nisam ja mislio tu, ali dobro, šutim ja...Voz krenuo...Ali, nemam ja noža, sad ja počnem noktom, da ja nju gulim. Razumiješ. „Šta je?“, „Pa nemam noža.“, „Pa, nemoj“, veli, „jest’. Pojeo si jabuku...“...Dve, kako li...Dobro...I ’ajde sad putujemo i ovaj meni:“Dobro“, veli, „a kome ideš tamo?“, „Pa“, reko’, „ne znam, ovaj, znate...“. Pričam ja o familiji i porodica da je oterana...“Pa jesu kod kuće?“, „Ne znam, ne znam ja za nikoga, nit’ ko me vadi, nit’ koga imam kod kuće, ni šta se dogodilo“...A veli on...Reko’:“Ja mislim da me vadi taj Marijan Andrijašević, jedino on znam da je ost’o.“ A veli ovaj, taj stariji čovjek, možda negdje blizu šezdesetak godina, sa brkovima, kaže:“Znaš šta? Ti idi kući. Ako nemaš nikog kod kuće, vrat’ se natrag, ovdje u Bjelovar, pa pitaj za onog dopukovnika sa brkovima, u Bjelovaru.“ „Dobro“, velim ja. „Pa ćeš biti moj pratioc“, veli on, znaš...

- A on je domobranski dopukovnik?

- Da,da,da. A ja onako, „Ne dao ti Bog da te ja čuvam“, ja za sebe onako razmišljam, al’ dobro, hvala, svaka čast.
I izadju oni u Bjelovaru, ja na željezničku stanicu i tako...I na peronu sretnem Ciganina iz Grubišnog Polja. „Stevo!“ On stao, pa...“Ma jesi ti to Milane?!“ Rekoh:“Da.“ Veli: „Jovanka i mama su ti kod kuće.“, kaže. „A kud ćeš ti?“ „Pa, vidi, znaš da su meni u ljetu ženu oterali u Jasenovac i sad sam dobio potvrdu“, veli, „idem po nju.“ „Stevo, bježi natrag, vi’š kakvi sam ja. Niko od onih naših koji su bili, kol’ko vagona, niko nije ost’o živ. Zadnji put sam“, reko’, „vidio Kijurnu, rek’o da radi na pijesku, pit’o mene jel’ ja vidim koga, ja reko’ nikoga. On mi rek’o da nikog više živog nema“.
A imate podatak od 1, 118 sa Bilogore pobijeno, u Jasenovcu.
I on sad...reko’: „Jel’ imaš nož?Imam repu jednu.“, „Imam“, veli. I on izvadi nož i ogulimo mi repu i sad jedemo nas dva repu i tako.. Udjem ja, zima mi, u čekaonicu, tamo opet neki domobrani, poznam ja jednog domobrana iz Grubišnog Polja, krojača, koji je uvijek nama šio odela i tako dalje...I sad se ja javim njemu. Reko’:“Dobro veče. Jeste Vi Smajin?“ I sad on, ono:“Čiji si ti?“. „Luke Bastašića“. „Oooo, ti si, sjedi!“ Oni jedu kukuruzni kru’ i ne zna, šta još tamo, ovo-ono. „Jes’ gladan?“ Velim ja:“Nisam, ovaj, imao sam hrane“ i tako. „’Ajde, ako hoćeš kukuruznog kruva, eto, drugoga nemamo.“
I sad mi tu sjedili i nekako ja...još ova dvojica-trojica saznaju nekako da sam ja Srbin, da idem iz logora, dijete i ovo-ono, znaš i oni njemu tu nešto...“Šta“, kaže, „tu, ovo-ono, tu ga za stol vučeš“, šta li, neke riječi...A ovaj se izdera na njih, kaže:“Ako ti ne odgovara, marš iza stola!“ i ovo i ono...Ja sad sjedim, šutim, reko’ j...ga, koji me vrag nanio da sam, ovaj, iš’o, iš’o za stol.
I tako udjosmo, udjosmo, ovaj, u vagon za Grubišno Polje. Cigo se negdje izgubio i opet u kupeu nadje se ovaj jedan, jedan ovaj, taj zločesti i opet meni ovo-ono i ovaj njega izmaršira iz kupea.
I tako se ja dovezem do Grubišnog Polja, Cigu više nisam vidio. Nije mi čak bilo jasno jel’ oš’o u Jasenovac, kud je, ili ide ovamo...Ovaj moj domobran izadje, ode čovjek brže kući, kiša propadiva, ono sve jadno, mokro, obijesilo se ono lišće, ona trava polegla, razumiješ, velika, po grabam, a akd sam otiš’o bilo lijepo, sunčano i tako...

- A sad je novembar...

- Molim?

- Sad je novembar...

- Da, da, novembar...

- Kad se vi vraćate...

- Pa onda vidim tamo nekakv mitraljez ili šta je, pa pokriveno to, kroz neku rupu od predsednikovog stana, tamo, takozvanog, pa pokriveno, da kiša po tome ne pada...
Nidje nikoga nema i idem ja, siroče, polako, ’aj, ’ajd, ’ajd...
Dolazim do krivine gdje se sad vidi moja kuća...I vidim nekoga na prozoru...Al’ ne vidi se dobro i tako...I sad ja prodjem tu malu lipu ispred Šegića i mašem rukom...Niš’ se ne dogadja, ne miču se i ’ajde, idem ja dalje i ’ajde, ’ajde..Kad sam doš’o tamo blizu Židova, blizu Sigera, istrča mati, istrča sestra, jure prema meni, kaže: „Nismo te poznale.“ A, veli, „Stevo Cigan nam rek’o da ideš kuć’“...On doš’o, pa odnio obavijest....
I tako ja, ovaj, dodjem, dodjem kuć’---Tu, kod kuće, dakako, ne znam čime sam bio ponudjen i tako dalje...Dogovorili smo se, sutra idemo se prijavit’ vlastima i te papire da dademo i tako dalje...
Majka me tamo odvela, bili smo ne znam gdje, mene je strašno boljela glava, bio sam jako slab, ovo-ono i tako....
Ispostavilo se na kraju da sam ja drugi dan pao u tifus...Da sam ostao još dva dana, odnijela bi me Sava ili Gradina...

- Zbog toga što su radili sa tim bolesnim ljudima?

- Aaa...Rešavali se da ih ne ’rane....Tako da, ovaj, bio jedan Slovenac lekar i taj je samo:“Dajte mu samo kamilicu, čaj kamilico, pa mu dajte griz, na mleku.“, pa ovo, pa ono Tako da sam ja siroče već sam sebi smrdio i od griza i od te...i ovo i ono i tako...Ali, uvijek je majku tješio:“Znate, on je imao dobar miraz, od ranije“, ovo-ono, kaže“ izdržaće on“, je li...I tako sam ja, eto, preživio taj, taj tifus, počeo da jedem, majka se obradovala, s tim da mi je kasnije rekla, veli:“Znaš, kad si doš’o, imao si samo glavu i koljena“...

- Toliko ste bili mršavi?

- Da.

- Posle dva meseca u Jasenovcu?

- Da. Pa su dolazile majke, kad su čule, ove čiji su dečki sa mnom bili, od Suževića, od Pelinovića, ne znam, ovih, onih, dolazile da pitaju, je li....I one dodju na vrata, a ja majci:“Teraj ih! Nemoj, ne smijem nikome ništa pričat’! Teraj ih van“, razumiješ, „neću ja razgovarat’“... Tako da one, sirote, nisu do poslije rata, ovaj, saznale neke...Mati im je, vjerovatno, mama im je rekla ovo-ono, jer ona bi mene pitala:“Jel’ bio ovaj s tobom, jel’ bio onaj s tobom, jel’ onaj?“, ovo-ono, pa im je vjerovatno prenosila...

- Imam ovde jedno pitanje: da li je Vaša majka pokušala nešto, da Vas nadje, da sazna gde ste, da Vas izvuče iz logora?

- E,da, vidite taj sam dio, ovaj preskočio....Majka i sestra bile su puštene iz Siska. Sa ostalim ženama, jer nisu imale nikoga u partizanima...I ona je poslije nekog vremena išla kod ustaškog logornika, Luke Pejašinovića, prijatelja njezinog brata, njihove kuće, koji je tu dolazio na krsnu slavu, na Uskrse, na Božiće, da ne pričam, u svatove...da ga zamoli da joj da potvrdu da ide po mene, jer sam ja ostao u Jasenovcu, a ostala djeca su poslana po selima, iz Siska...Jer su tim ženama oteli tu djecu u Sisku i poslali ih po...
Medjutim, on je, ovaj, nedjelja je bila. On je rako:“Evice, ja to ne smijem dati“, ovo-ono...“Pa joj, pa znaš da su mi i onog starijeg ubili sa Luko“, ocu bilo Luka ime isto, veli, „a ovaj mladji sad ost’o tamo, pa..“, „Ne smijem ja, znate, on ako je u Jasenovcu onda je i pitanje, Evice, jel’ on i živ, ako je ost’o u Jasenovcu“...“Ma, ost’o je u Jasenovcu“, veli, „znam ja“ . „Ja to ne mogu, ja ovo, znate“, ’vamo-tamo i on se nje riješi i ne da. Ništa, ova plačući izadje van.
Medjutim, u Grubišnom je postojala jedna respektna učiteljica, u žargonu, je li, „nadžak učiteljica“. Ona je bila učiteljica i moje majke i moga oca i moga ujaka i Luke Pejašinovića i mene..Kroz generacije....

- Kako se zvala?

- To je bila Božica Orlušić, ćerka pravoslavnog popa koji je za bradu bio odveden iz Grubišnog Polja.
I sad ode majka, odatle ode k njoj. I tako, „Dobro veče“, već se smrkavalo, jel’... „Šta je Evice?“ „Ma...“ i ova ispriča šta se dogodilo. „I ne da ti to?“ Kaže: „Nije“. „’Ajde“, veli, ova uzme kaput, natrag kod logornika u stan. Pozdravili se...
„Luka, što ti nisi Evici dao tu potvrdu, propusnicu da ide po to dete?“. Ona isto ekavštinu govorila.
„Pa znate, gospodjo, ja...“, „’Ajde, ’ajde Luka...“. Veli: „Znate, gospodjo, možda on nije ni živ.“ „Luka, ti svoje napravi, ako nije živ...ti svoje napravi, pa...“
Bogami, Luka sjedne i...A mogao je reći onom ustaši „Idi tamo, zakolji te dvije“. Bez odgovornosti...
Ona je, siroče, otišla kući, tamo spremila nešto, razumijete, ovo-ono, jer je vlak isto iz Grubišnog ujutru išao u 2, kako li...Ispekla neku štrucu, skuvala neku kokoš, valjda, šta li je...Sjela na voz i otišla. Došla u Zagreb ujutro...Bila je upućena negdje, gdje da ide tamo na ta, pred tu ustašku nadzornu službu u Zagrebu. Dodje tamo, ali nije uredovni dan, onaj ustaša ne da blizu vratima. „Odbij!“, „Ma, ja sam...“, ne znam, priča sirota, „nisam odavde“. „Odbij!“, neće on da razgovara.
I ona sad tu stala kraj nekog kestena, plače, siroče, stoji..Izadje jedna žena i vidi je tu pred vratima, šta li, ili je ovaj u tom času vikao na nju, ne znam..I pita, veli:“Ćerce, šta ti plačeš?“
Dakle, Dalmatinka....Ona:“Ma, joj, gospodjo, sestro“, valjda, šta li joj je rekla, ovo-ono...Objasni joj kratko...Veli:“Dobro, sačekaj me“, kaže. I ona se vrati i ova ode s njom u stan od ove, dje su, ne znam, dva njezina sina školarca i kaže:“Evo, sad ti tu sjedi, u toplome, ja ću poslijepodne doći, pa mi idemo tražiti po zavodim u Zagrebu“ i ovo i ono. Ova je otišla, a ova sjedi s tim dečkima, isto je pitaju šta, pa ona, siroče, odgovara, kad ono oni počni da psuju Hitlera, pa Pavelića,pa...Sad ova gleda, sa puno doze, „Kako to Hrvati, pa psuju Pavelića, Hitlera?“ i tako dalje..I konačno ova dodje...Onda ona njima izvadi tamo, iz košare, nekih kolača i tako. U Zagrebu već pomalo glad, jel’, konac je ’42.-e...I ova je došla, sve su one prehodale, Zavod gluhonijemih, Jerulimski zavod, ne znam i ovo i ono i mati uporno priča:“Ma on je u Jasenovcu, nije on nigdje tu.“ I na kraju one sad, vrate se kući, kaže ona, veli:“Znaš šta? Idi ti kući. Ovde sad vidimo da nije.Ako je u Jasenovcu..“, a ova opet:“Ma u Jasenovcu je, nigdje drukčije!“. „Ako je tamo“, veli, „ako je živ, doći će. Idi ti“, „Ali, ja bih išla...“, „Ne! Nikud ti ne bi, ti idi kući.“
I tako, mati se vrati...I tako je majka došla...(KRAJ 6. DELA)

(7. DEO)
I tako je majka došla u Grubišno Polje, kući, sutradan, u utorak, a ja sam došao u četvrtak..I evo sad, onaj dio sam Vam ispričao, kako sam putovao, kako sam doputovao, da sam se drugi dan razbolio...Dobro, nisam rekao, moram reći, ovaj, ova gospodja zvala se, prezivala se Zorić, Zorić..I eto, moram, možda iz nekakove, redi savesti reći, ja nikad...Toliko sam živio u Zagrebu, ja nikad tu ženu nisam potražio, do negde, nekih ’65.-e, tu ’70.-tih godina kad sam Ministra zdravlja Zorića s kojim sam bio dobar, pitao:“Znaš li ti tu, tako jednu Zorićku? Tu je radila, tu je nedje blizu stanovala“ i tako dalje..Rekao je da ne zna...Da li je nedje stradala, siroče, pošto je u toj ustanovi radila, nikad nisam saznao..

- A da li bi se neko ko ima normalnu, posleratnu karijeru, da li bi priznao da ima rodjaka, recimo, koji je radio u Štabu ustaške narodne, ustaške nadzorne službe u Zagrebu? Da li bi priznao ’58.-e?

- Kako? Da li bi?

- Da li bi rekao:“Da, to je moja rodjaka“?

- Pa, ne vjerujem...

- Jel’ da?

-Ne vjerujem...Jer i ovaj je...Pošto je Dalmatinka ona, on Dalmatinac, pošto je govorila dalmatinski, „ćerce“, ovo-ono i tako dalje...Znači, bila je otuda, no medjutim, on je rekao „Ne, ne znam“...Velim, da li je možda stradala, nije...Eto, tu uslugu meni životnu je napravila, sigurno da bi joj ja učinio šta god bi mogao da sam bio u prilici i tako dalje, ne ulazeći u ostale njezine radnje, poslove, obaveze ili ne znam...Eto, prema meni je to napravila..Ona je napravila jednu iznimku da sam se jedino ja živ sa Bilogore vratio....Evo, piše tu, 1.118, koliko, ljudi je, ovaj, stradalo, stradalo tamo. A da Vam kažem par samo stvari još o Bilogori...Recimo, ratnih žrtava bilo je 3.108, od toga..Pazite, 3.108. Od toga 2.694 su Srbi...Hrvata 165...A otprilike pola-pola stanovništva...

- Kad ste već kod toga...

- Molim?

- Kad ste kod ratnih žrtava, da li je u Vašem mestu još neko, osim Srba, bio baš na meti ustaške vlasti?

- Ne. Tada, toga 28.-oga ubijen je jedan stari Čeh, Vecko, Vecko, al’ on je trčao, trčao, veli sin njegov, poslije pričao, on je trčao od kuće prema, prema štali...Aaa...I ovaj ustaša ga vidio da trči i ubio ga, jer toga, taj dan su trčali samo Srbi...

- Ne mislim samo na jedan odredjeni dan, nego za sve vreme rata.Da li je još nekoga ustaška vlast tako progonila kao...?

- Pa poslije, u toku rata ubijeni su Švabe, Volfovi, koji su saradjivali sa partizanima. Tu je i taj moj jedan glavni, kojem sam ja bio kurir, imao tu, ih na vezi...Oni su poubijani...Još je ubijen nekakav Madjar, Drvenkar, koji je negde sa strane došao, pa je spavao kod svoje rodbine. On je tu ubijen...Ovo što je izginulo Gestapovaca, ovih, onih, na raznim mjestima i tako dalje...

- Ne, ne, od strane ustaške vlasti, da li je bilo Jevreja, Roma u Vašem selu koje su oni...?

- Gledajte, Roma, bile su dvije porodice i od njih je jedino ta žena, žena nestala. Vjerovatno izmedju njihovih kuća i centra dolje, tu je negdje neko uhvatio, pa ubio ili zaklao, ko zna iz kojih razloga...Bile su dvije porodice Židova, ustvari tri. Singerovi, Singerovi i Štajnerovi. Ti su pokupljeni negdje ’42.-e u kolovozu, valjda, u 8.-om mjesecu negdje, prije nas..Ili u 7.-om čak negdje tu, 7.-om, 8.-om...Oni su, ovaj, otjerani, a bila je još jedna porodica, Šterk. Taj Šterk je bio oženjen sa sestrom od vlasnika Parovila u Grubisnom Polju, Novaka, vrlo jakog čovjeka, ovaj, koji je bio u stanju potkupit’, ne znam koga sve, tako da su Šterkovi, Šterkovi ostali. Jedan njihov sin, Gido, išao je sa mnom ovaj, u osnovnu školu i poslije rata sam ga jednom prilikom sreo. Dakle, preživjeli su...

- Recite mi, da li su ljudi koji su prošli pokrštavanje bili poštedjeni? Bilo da su Srbi, bilo da su Jevreji...?

-Bili su pokršteni i Jevreji, pa su pokupljeni i oterani. Navodno, završili u pećima, ne znam. Uglavnom, nestali su...

- A da li ste Vi i Vaša porodica...?

- Bili smo mi pokršteni, pa smo poklani...

- I moram da pitam jednu banalnu stvar: da li je to pokrštavanje bilo besplatno?

- Znam da su to Židovi govorili da su platili, a za nas, pravo da Vam kažem, ja ne znam.. Nekakav je čovjek išao popisivati, ko želi da se prekrsti, taj neće ići u logor, neće ovo, neće ono...Da li je on nešto kupio, nisam upamtio...

- A jeste Vi bili pokršteni pre nego što su Vas oterali u logor?

- Da,da. Pa prije ovog pokolja. Pokršteni smo, nedje valjda u...odmah iza Židova, jer su oni pokršteni, pa su oterani, a onda smo ono, uplašili smo se još više, pa smo išli...Sjećam se jedino da nije bilo pojedinačno, bilo nas je velika grupa i klečali smo dolje.Još sam ja, ne znam, bio pobjegao od kuće, pa mati, jadna, plakala, pa znala gdje sam tu, ovaj, kod nekih naših...

- Znači, kolektivna pokrštavanja?

-Da. Naših unijata, Bastašića, tu me našla, „Pa ’ajde, pa znaš“, pa ovo, pa ono... Pa smo morali imati i kuma, pa to je bio Švaba, Lojzo Ringlov, bogati gazda, ali poštenjačina jedna i tako dalje...Isto, jedan brat mu je poginuo u Gestapovcima, ali navodno isto je htio prebjeći, šat li, ovo-ono.Vjerujem da je to i istina. To su bile, ovako, poštene familije. Jedan je bio u domobranima mu, brat i tako...
Ali, ovo, ovo, drugo...Ne mogu se baš, osim Ringlovih, s nikim pohvaliti, znate, s nikim...
Bio sam ja kurir, Grubišno Polje, Velika Barna i tako dalje...

- A,da,da,da

- Poslije su me i mobilisali tamo, slučajno, ovo-ono, pa sam dobio upalu zglobova, pa su me onda iz jedinice prebacili ušnajderaj. Pa sam onda učio šnajderaj kod ovoga Save koji je u Gospiću vidio ove naše..

- To je sve u partizanima...?

- Njegove makaze još imam ovdje, sve mu je pomrlo i od jednih do drugih, od jednih do drugih i njegove makaze došle do mene. Njegov brat pokojni veli:“Evo Milane, umrla je i Marija, umro je i Sava, umrla je i Marija, umrla je ćerka Vuka“, veli, „ove makaze, ja znam da si ti učio zanat kod njega“. I te makaze su i danas kod mene...
Pa sam učio tu...Onda su me nedje koncem novembra, tu 29.-og, 30.-og, kako li, Partija odlučila: „Milan u gimnaziju“. I ja prest’o učit šnajderski zanat, a već sam naučio opšivati rupe, cijediti krpe i tako dalje, ovaj...Tako da sam tu započeo, pa onda u januaru, ono, završne operacije..

- Za oslobodjenje?

- Da. Bježi, ovaj, sa internatom, sa saonicama na Dravu, pa preko Drave, pa pustara Šelje, pa Pečuh, pa Baja, pa na kraju Bajmok i tu smo poslije liječenja i razrešivanja, da Vam ne pričam. Tu sam završio 1. i 2. razred i vratio se kući poslije 15. jula. Dakle, oslobodjenje smo došli...Ucrmali smo se gore, ali Partija SKOJ „Ima da se završe škole, nema kadrova“, ovo-ono, razumijete i...Tako da smo bili do, 15.jula smo završili gore gimnaziju. Ja završio dva, 1.i 2. kombinirani razred, i onda sam nastavio 3., pa otiš’o na Omladinsku prugu ’47.-e, pa se tu prijavio za Sanitetsku oficirsku školu, pa otiš’o u septembru ’47.-e u Beograd u školu, pa Informbiro, pa je škola premještena u Ljubljanu, bila gore dve i po godine, 1050.-e završio tu školu, prvo mjesto službovanja dobio u Gospiću. Bio tu 3o mjeseci, tu sam položio veliku maturu. Želio sam se upisat’ na fakultet, al’ nisam mogao sa srednjom školom, ovom stručnom, nego sam morao još polagat’ 5 predmeta, koliko, 6, maturu. To sam položio i kao, ne znam, dobar sanitetski oficir premješten u zagreb. Izvuk’o me pokojni dr. Porić, Vladimir, načelnik saniteta korpusa, sebi za pomoćnika. Onda sam opet njega obradjivao, kumio, molio, ovo-ono, razumiješ, da upišem to. Išao u Beograd 3 puta, sam plaćao voz, dok sam neke uvjerio i tako...Onda sam nekom pukovniku tamo, ne znam, davao injekcije, ne znam radi čega, a on bio šef personalnog. Ja oko njega, vamte-tamte i, pored sto peripetija, dobijem to odobrenje i zadnji dan sam dobio papire, otrč’o na Šalatu i upisao, upisao Medicinu. ’64.-e sam dobio..Oženio sam se ’58.-e, dobio sina odmah, ’61.-e ćerku, tako da sin studenta, a ćerka već, ovaj, lekara...’64.-e sam dobio specijalizaciju epidemiologije, završio ’67.-e. Uz to sam završio Postdiplomski studij javnog zdravstva u školi Andrije Štampara...I tu dolazio u Beograd, tu sam polagao specijalistički, jer, ovaj, VMA još nije bila u, ovaj, u nastavnoj bazi, pa sam u Republičkom zavodu za zdravlje Srbije polagao specijalistički ispit...Nudili su mi tu da ostanem...Tu sam napravio veliku grešku, majka mi:“Kako nisi pristao da ostaneš u Beogradu?!“ „Ma ostavi...“ Ja pravio kuću u Grubišnom, pa kljet kraj Zagreba, bratstvo i jedinstvo, razumiješ, kakva sumnja, ovo-ono i tako dalje...
I ’80.-te postanem šef Zavoda za preventivno-medicinsku zaštitu u Zagrebu, 5. armije, i ’82.-e odbranim doktorsku disertaciju. Bio sam pukovnik već ’75.-e godine, ali nedovoljno pametan za dalje i tako, valjda...I onda su me...Kad sam se počeo bavit’ malo istorijom i ovako nekim stvarima, počeli su nesporazumi, je li, a onda i sitni konflikti...
I u mojoj 56.-oj godini, u punoj snazi, intelektulnoj i fizičkoj, penzionisan preko noći...I fala im! Da nije to bilo, nedje bi, kao pravi Jugoslaven predani, nedje bi bio zaglavio u Zagrebu ’91.-e, ovako sam 15. avgusta ’91.-e maknuo se, maknuo se iz Hrvatske..Već je bila raspisana optužnica, potjernica, zatvor i tako dalje...I dobio sam sad, poslije 19 godina, 17. januara presudu suda u Bjelovaru, jer sam pokrenuo ovde, preko Suda za ratne zločine u Beogradu, Okružnog, dobio sam otpusnicu, obustavlja se postupak, nema dokaza, glavni svjedok, ispostavilo se da nije govorio istinu...Poslije 19 godina...

- I 19 godina niste mogli da posetite svoju kuću, svoju roditeljsku kuću?

- Ne.

- Da li Vam je nadoknadjeno nešto i od imovine?

- Prva posjeta, možda iz pieteta, ne znam, poslije te presude, bila je 17. aprila, moja posjeta Jasenovcu. Vidjeli smo se tamo, jel’...U Grubišnom još nisam bio, sad su mi zadnji put rekli na granici da gde mi je lovačko oružje, iz Grubišnog Polja, da moram urediti oružni list. Otkud ja znam, poslije 19 godina, reko’ „minirali ste mi gornji dio kuće“, i ovo i ono..reko’: „Dobro, to se vas ne tiče...“ Veli:“Morate ići u zagreb, jer tamo se to prijavljuje, oružni list, morate ići tamo, jer uvijek će Vas, kad budete izlazili iz zemlje, uvijek će Vas ovo isto pitati“, kaže. „Dobro, braco“. Onda ja velim ovome tamo policajcu koji mi je uzimao izjavu: „Dobro, braco, što kaže Srbin, bumo to zrihtali!“, velim ja i pružim mu ruku. Nasmij’o se dečko i tako... Tako da moram sad prvu šetnju napravit’ u Zagreb. Već sam zakazao kavice
i da ću se najavit’ kad ću doći. Pa onda druga tura u Grubišno. Ali, u medjuvremenu došla ta operacija kuka, pa krvarenje čira, pa da Vam ne pričam...Ali, sad sam već, već svoj...Da...

(KRAJ)